Полача је имала богату културу, традицију, обичаје... Ође ћемо покушати да их се сјетимо, да се не забораве. Молимо да помогнете да се ова страница допуни и обогати. Прилоге шаљите webmasteru

"Ој Полачо родни завичају, дивимо се твоме старом обичају"

Петровдан Традиционални Полачки сајам, одржаво се сваке године дванестог Јула, код цркве Св. Петра и Павла. Народ би ишо најприје у цркву, обилазили би и прекађивали гробове на гробљу покрај цркве. 

Цуре и момци су играли коло, пјевало се, гроктило. Момци би загледали цуре и на крају дана, ако би се цура и њезини сложили, водили је кући.

Сакупљо се народ из цијеле Книнске крајине. Натјецали су се у уметању, пекли су се јањци, Били и Чеко правили највећи годишњи промет. А Мијо Машић догонио сњег из Динаре у врећами и продаво ледену воду, вичући: "Ледене, сњежене, срце лади уста слади, навали народе!"

Биљац Ручно на тари ткани шарени, дебели покривач од вуне, служио за покривање чељади у зимско доба. Кад се отка, биљац је имао посве грубу и оштру површину, па се моро ваљати. Ваљање се вршило у воденим ступама на Крчићу или Брзици. Након ваљања биљац би посто мекши и руњавији.

Зобница Мања, ручно ткана четвртаста торба која се носила о рамену. Имала је уздужне пруге ширине око два цантиметра, у разним бојама. Најчешће се користила мрко црљена, кавена, бијела и црна шара у комбинацијама. Народ је носио најчешће кад би се ишло у задругу код Башице, да би се пазариле мање ствари, као што су петроуље, мањистра, цукар итд.

Зобница је сигурно добила име по томе што се у њу метала зоб и качила магарету или коњу под њушку да зобљу, тако да не једу снопове које су гонили из поља на леђима.

Торба упртача Већа шарена торба која се пртила на леђа са двије узице преко оба рамена. Имала је разнобојне ситније шаре као на прегачи, најчешће тамније боја. Највише је служила за ношење ужине на њиву, за ораче и најменике.

Врећа Ручно ткана од овчије вуне, најчешће са попречним црним, црвеним и бијелим пругама ширине од три до пет цантиметара. Навр је имала петље и дугачку узицу, тако да би се могла сапети и затворити. Израђивале су се у величини од четри до шест кварата, служиле су за превоз куруза, шенице, капуле, кумпјера и слично.

Уже Ручно исплетен конопац, исто од овчије вуне. Служио за товарење магаради, коња. Везо се око самара. Такоћер служио као узица за везање стоке, везо се за сић кад се ишло на воду, везо се за дрво да би се дјеца љуљала. 

За израду и ткање вуненије ствари слиједила је мукотрпна припрема. Прије него се пошаљу у планину, требало је острићи овце и јањце. Вуна се онда носила на прање, липо на Крчић. Послије тога се вуна чушљала, ручно развлачила и уситњавала. Онда је требало вуну искартати на гаргаше (ишчешљати). Онда би се вуна метала у куђеље, па на прешлицу и вртено, како би се претворила у плетиво. Плетиво се мотало у клубак, па се клубак мето на канел, који би се задио за пас на десну страну. У канелу је била једна игла, а још четри игле су биле у ствари која се плете, као на примјер, чарапе или бућа.

За ткање је требало предиво смотати у канчеле, јер се морало носити у град код Шкарице да се омори (офарба). Шкарица би издао цивикат, са којим се предиво подизало за недиљу дана.

За оне који су заборавили или морда никад њесу ни знали:

Тара - Дрвена направа за ткање, ручно израђена од буковине. Најчувенији мајстор за израду тара и осталије дрвеније предмета је био Тодор Карлић из Подинаре.

Гаргаше - Пар четвртастије дрвеније дасака, са ситније металније зубцима, које су имале ручке. Једна се везала за кревет, на њу се метала вуна, и онда се са другом превлачило по вуни, да би се изгаргашала, или како се то звало, искартала.

Прешлица - Дрвени предмет, ручно изрезбарен, у облику лопатице са дугачком дршком, која се задијевала за пас. На лопатицу се утезала куђеља вуне са танком шареном узицом. Лијевом руком се између прстију, вуна упредала у нит, и намотавала десном руком на вртено. Жене су обично на прсте лијеве руке повремено припљуцкивале да се пређа боље упреде.

Канел или канелица - Дрвена, ручно израђена шипка, која је навр имала канал у који се метала игла, а на зашиљену дршку се набадало клупко вуне, па се канел задијево за пас кад би се плеле гете, бућа или чарапе.

Травежа Женска кецеља, обично тамно плаве боје са шарами, скројена од постова који се купово у граду.

Вуштан Женска аљина, сукња, црне боје, исто скројена од постова.

Бућа Џемпер, ручно исплетен од вуне, жуљо, али био топал зими.

Модрина - Женска народна ношња, ткана од дебелог сукна тамно плаве боје, украшена по ивицама разно разније шарами, коју су носиле удате и старије жене кад су ишле на сајмове поводом Црквеније празника.

Бјелача - Женска народна ношња, бијеле боје, украшена, коју су носиле искључиво неудате цуре кад би ишле на сајам.

Садак - Горњи дио женске народне ношње од дебелог сукна, без рукава. Израђиво се у више боја, тамно плаве или црне боје, носио се уз модрину, или бијеле боје, који се носио уз бјелачу.

Постојио је и радни, свакодневни садак, које су жене носиле кад прте сијено, дрва, или вучију, да им не жуља леђа.

Прегача - Дио женске народне ношње, ткан на тари, са прељепије шарами, која се привезивала око паса са дви узице, и покривала доњи дио тијела до поткољена. На дну прегаче су висиле црне ресе.

Пас или пасица - Дио женске народне ношње, украсна трака коју су цуре носиле око паса, а учвршћиво се металном копчом.

Бошча - Женска марама од финога платна или свиле, бијеле боје. Била је и црна бошча или марама која се носила у знак жалости.

Бичве - Женске плетене чарапе од овчије вуне, које су се плетеном подвезом притезале повр' кољена.

Гете - Краће женске чарапе, плетене ручно, стизале само до повр' глежања.

Гуњ или гуњац - Горњи дио мушке народне ношње, црне боје, од дебелог сукна, украшеније ивица са црвеном ризом.

Беневреци - Доњи дио мушке народне ношње, панталоне или, да простиш, како се код нас звало гаће, исто од дебелог сукна, у црној боји.

Пура из бронзина

До добре пуре није било лако доћи. Требало је насути двије вреће по четри варићака куруза, то су равно двије кварте, осамарити магарца и упртити на самар са сваке стране по једну кварту, па се упутити преко Вучковића Главице, низ Мостинову Драгу, до Шегртовића млина на Крчићу. У млин би се ишло наваздан, одлазило ујутро, а враћало у попасна доба.

Док су се курузи мљели у жрвњу, Шегртовић би ујмио из сваке вреће по оку куруза, а још једну оку би избуло у ситници на ватри која је горила на огњишту. Ништа слађе није било од зобања була у млину.

Прије него се пура настави за варење, требало је на огњишту наложити ватру, што значи накупити сувади за пропиру, налити воде у бронзин и објесити га на вериге. Затим усути курузно брашно, најчешће двије оке, зависно од величине бронзина, а богами и добра шака соли. Пура се варила на средње јакој ватри дебелу уру ипо. Ватру је повремено требало подјарити и машом проџарати. У средини бронзина се мјешајом или баштуном правила рупа до дна, да пура не би загорила.

Кад је пура била готова, обично би жене сједале на сточић, троножац, и бронзин метале међу ноге, па мјешајом мјешале пуру док се не би пртворила у тврду масу.

"Свађале се мјешаја и пура, једна другу по бронзину гура."

Након тога се пура у ботама метала на пијет. Најбоље је са пуром пасово кисели купус, са сушеном прасетином и сланином, шуљаним јечмом, зељом (клиза или брмбечи), и скутом или зачињом. Старији су приповиједали да је са пуром било добро јести и мурава, па је тако настала и ова пјесмица:

"Шишај мала пуре и мурава, немој рећи да те боли глава"

Послије пуре и киселог купуса добро је пасовала букара вина, па је било лако прескочити сваки зид.

За оне који су заборавили или морда никад њесу ни знали:

Бронзин - Масивни лонац који се израђиво од туча, па су га најчешће и звали тучани бронзин. Имао је повраз од дебље жице, помоћу којег се вјешао на вериге. Служио је за варење свих врста јела, не само пуре.

Вериге - Дебели ланац или синџир, од кованог гвожђа, који је једним крајем висио од греди, а на доњем је имао куку на коју се вјешао бронзин над ватром на огњишту. Кука је била продужена и савијена на оба краја, тако да се могла подешавати дужина верига зависно од јачине ватре. Најпознатији мајстори за израду маша и верига на Полачи су били ковачи Ћулић и Јекинић.

Жрвањ - Од тврдог камена љутца или кремена, исклесано тешко, дебело коло са рупом у средини, у коју је лагано сипило мливо из коша. Жрвањ је покретала вода преко осовине са лопатицама, и тако вртећи се у стружици, мљео курузе и шеницу.

Буле - Пржена на ватри, у ситници, зрна куруза, док се не распукну и побјеле.

Ситница - или сито, округла ситна жичана мрежа, са високим дрвеним обручом, кроз коју се просијавало брашно.

Огњиште - Подлога од дебелије плоча, на којем се ложила ватра.

Маша - Лопатица од кованог гвожђа, дугачке дршке, са којом се џарала ватра и запретаво крув испод пеке. Причало се да је један чојек из Полаче ужареном машом ујаловио прасицу :)

Пека - Тешка жељезна купола испод које се пекао крув. На пеку би се машом нагртала жара, по потреби, док крув не би био печен. Ништа није било слађе од вруће коре од крува који се испече под пеком.

Бота пуре - Комад пуре округластог, неправилног облика. У новије доба, пура се сматрала сиротињском храном, па су се момци подругивали цурама:

"Виде мале, виде цуре, у џепу јој бота пуре"

Скута, баса -  Правила се од узварене варенике, која се млака лијевала у обријану мјешину од овце, која је висила од греди. Вишак воде се цједио кроз мјешину, па је садржај временом постајао гушћи, киселкаст, изванредног укуса. Скута је била основни састојак Божићне цицваре и зачиње. О укусу и квалитету овога јела говори и ова пјесмица:

"Ова мала једе басе, дебела је кано прасе"

Попасна доба - Доба дана, пред вече, кад се благо враћало из паше.