Полача, као и сва друга села у Книнској Крајини, је скуп засеока. Полачани као једно су имали много тога заједничког, али сваки засеок је често био прича за себе. Ође ћемо покушати да представимо људе и догађаје посебне за сваки засеок. Засеоци су представљени не по азбуци него по географском положају, почевши са истока, од Цвите. Подинарје је насељено од истих фамилија као на Полачи, па их нећемо посебно набрајати.

Ђурићи     Чимбури      Вучковићи     Боснићи      Мирковићи     Ивекићи      Букве     Тодоровићи      Ћулићи     Пећери      Вранићи     Лазићи      Радиновићи     Чеке      Тутуши     Андићи      Ђаковићи     Драгичевићи      Билбије     Малићи      Маглови     Миливојевићи      Тице     Баше      Држци    Радуловићи     Црногорци      ...И све што нам је било заједничко...

За ову страницу нам требају ваши прилози. Пошаљите на полачани@полача.ком

Ове године њесом био за Петровдан, па вељо маломе (већи од мене) "Ајмо срећо моја одлетити доље да не заборавиш кад мене однесе ђаво, ка ме и однијо. Право да ти кажем ки брату, њесом се над'о да ће ћети. Гледа он уме, гледам ја уњга, кад видићеш ти мој брате. "Какав си ти спарами?", вели он мени. "Етати враже срећу одњи, даку'ће паре" , вељо ја.

Одлети се мали јавити матери, а ја шта, нако ка нитамо нивамо. Гледам горе у прозор небили се помолила (ја шњом недиваним још откако ме напуштила). Излети мали сторбином ки вјетар, кад и онаћети на прозор. "Морете слободно подруку", "да нас градио онај ко нам је да путовнице." "Ајде кврагу и ко те јутрос об'о. Да си ти ваљала била би ти још замном ка и друге жене", вељо јој ја. Њесом ћио више због малога, иначе показо би јој ја. Јопе вељо, некиде кврагу доста ме и трпила.

Свудрагу ноћ сам куњо ка мрљунче, и јопе она предочи ка да су је ђаволи наме наврзли, доста ми је и мене. Есмо ли ми то већ код отела Плитвице или сам се ја сврго, а срећо? Ајмо ми ту нешто презалогајити, далеко још Полача, а оће ли код Бате бити отворено питај ти бога. Никад ме нико у животу није слушо, ето он ме послуша. Изиђошмо у онај мрак, ја одма запали само да што мање уданем онога зрака што га вјетар доноси право из Загреба. Мали се загледо у освјетљено небо и пита ме "Јели тамо Максимир?" Ја палим другу небили избјего одговор, па себи уњедра вељо "Ђаволи знали срећу њима и Максимиру". Јопе се мислим, па нека воли кога оће и шта оће, јер ија сам ћеро посвом. Док је он нешто презалогајио ија манем оније неколике ракијетине (њесом неки алкохоличар али пашу ми идан иноћ, ка да наме набацило).....

Успут се ја распричо ки навијено коло. Вели мали "Бомеси се ти тата развеселио". "Вако је вајек срећо кад идем кући". Мислим се, ђаволи је измене попили ђе ми више стаје. Док ја тако мислим а незнам ни сам шта, нити сам кад зна, боме ми право преткућу. Ту смо сине. Ово је нашо. Јако сам га загрлио ка да њесмо заједно дошли. Загрлио сам га као што су некада мене грлили они којих ту више нема. Дуго сам осто на зидићу и гледо у Бат Козјака у јутарњој измаглици. Чудно, није било ни вјетра ни птица, као да су и они отишли...

"Суљо, мада ђавола ваташ ту на зидићу!" , трго ме глас Бесног.

ДЂ

Прилог од ДЂ 03-11-2005