Полача, као и сва друга села у Книнској Крајини, је скуп засеока. Полачани као једно су имали много тога заједничког, али сваки засеок је често био прича за себе. Ође ћемо покушати да представимо људе и догађаје посебне за сваки засеок. Засеоци су представљени не по азбуци него по географском положају, почевши са истока, од Цвите. Подинарје је насељено од истих фамилија као на Полачи, па их нећемо посебно набрајати.

Ђурићи     Чимбури      Вучковићи     Боснићи      Мирковићи     Ивекићи      Букве     Тодоровићи      Ћулићи     Пећери      Вранићи     Лазићи      Радиновићи     Чеке      Тутуши     Андићи      Ђаковићи     Драгичевићи      Билбије     Малићи      Маглови     Миливојевићи      Тице     Баше      Држци    Радуловићи     Црногорци      ...И све што нам је било заједничко...

За ову страницу нам требају ваши прилози. Пошаљите на полачани@полача.ком

Нећемо о Николици Тици, који је кажу харао Црном Гором и био опасан тип. "Виђи га срећо(дуга деветка или збројовка), да јебе оца у пркно." Кажу да је у неком луна парку развалио ону справу ђе се испровава снага удараца, кад је распалио ону лопту справа се распала!

Нећемо о Ради Перића, званом Бесни. Тај надимак је добио зато што је код Билога у гостиони стално тражио: "Миле дај ми једно бесно, шашаво вино од којег лудим." Или о томе како је , кад је радио по Сплиту, са скеле показиво голу гузицу сплитским сињоринама, и пролазнике са петог спрата гађо говнима.

Него ћемо зера о Када Блажи....

Напио се Блажо код Билога у гостиони и закачио се са багеристом Миланом Пријићем из Бишкупије, званим Мјаук. Надимак је добио зато што је послије сваке испијене флаше коњака мјауко ки мачка.

Зграбио га Благоја за прси и наглавачке избацио кроз врата. Расу се Мјаук ки ђубар по ливоди, подигну се са земље, отресе прашину и рече: "Мјау, изби ме ки була за шест!"

Прилог од Јове 08-3-2001

Радили тарацу код Сакића Лакановића: Блажо Лужотин, Душан Танасић, Зоран Гргић, Пешица Гргић... Поред њих у згради радили и неки Босанци, који су са Сакићем дјелили исти магацин за цименат. 

Благоја, познати галамџија, кавгаџија, али добар радник, по цијели дан провоциро Босанце носећи одједанпут по два џака цимента.

"Каде има ли га ође јачог од мене, ели Танасићу, ко море највише степеница обрусити данас, има ли ко да би се порво?"

Дозлогрдило једном Босанцу двометрашу(какав наш шиш Перића или шиш Тољегића), упрти насе четри џака цимента, и пролазећи поред Сакићовог бурета за воду, једном руком, да простиш, извади ону ствар, и попиша им се у буре, и мртво ладно продужи даље.

Када Блажо заћуто, кажу да је послије био миран ки бубица.

Прилог од Јове 08-3-2001

Били је био најбољи Полачки угоститељ, који је имо само двије мане: слабије је чуо и није зна варити каву. Кад му кажеш: "Миле дај вино", он каже: "Нема Дрине, море ли 57?"

Једном наишле неке муштерије од Сиња и наручиле каву. Оде Били да тражи жену Мару да скува каву, а она се тревила у башчи. Док је Мара дошла из башче и наставила каву, па док се кава скувала, Сињани су изгубили стрпљење и отишли. Кад је Били донио каве, они су већ били неђе код Врлике. Љут, врати каве у кућу и рече жени: "Богу матер, еви и' теби сад па и' ти пиј."

Заграђиво Били виноград на Бријегу, да му неби Миљовића и Вучковића мулци крали грожђе и праске. Дошо навече кући, а унук му гледа телевизор, таман у то вријеме се одржавало свјетско првенство у атлетици. "Виде диде овога, прескочио 2 метра и 40 центиметара увис" каже унук. "Богу матер, ко би од тога виноград заградио!" рече Били.

Прилог од Јове 08-3-2001

Ево једне од многије прича од Јови Поштару, великом зајебанту, такођер познат као Стожина, Поштарина, Јокиб, Јохан, Јухаш... Прилог је јопет од Јове Лакановића, из његове кариволе :)

Не могу а да не споменем, када смо као клапци играли на карте, трешет-бришкулу, и ко изгуби мора неђе у селу да украде кокош, да је испечемо у рерни. Морам признати да сам најрадије играо са буразером Јоханом у тандему, јер је већ тада показивао изразити таленат за коцку, а у случају да и изгубимо, све и један кокошињац је познавао ки свој џеп.

Једном приликом смо изгубили од Бошкића Гргића и Тоде Лазаровог. Ствар се наравски одвијала касно по ноћи, и Јохан и ја смо преко Огредица дошли до Рукаша. Јохан је одабро кокошињац бабе Микаче Мијалчића. Операција је у тоталном мраку трајала врло кратко. Чувао сам стражу и чујем само кратки крекет, а Јохан је већ изишо из кокошињца са кокошком заврнутог врата, испод пузе (пазуха).

Сљедећи дан се причало по селу како је баби Микачи чагаљ однио квочку са јаја. "Жалост ме љута ујела, ђе баш потреви на квочку!?" био је Јовин коментар.

Дуго је кружила прича о чагљу који је по ноћи крао кокоши, све док једанпут Јовина прасица није изријала перје на ђубренику од пјевца којег је Јово укро од своје матере. Тетка Мара је препознала перје и напокон се досјетила ко је чагаљ, и грабовом граном млатила Јову док јој руке нијесу утрниле.

Послије смо Јову зезали: НЕМА ВИШЕ НАШОГ ЈОВЕ, НИ У СВИЊЦУ, НИ У КОКОШИЊЦУ!!!

Прилог од Јове 17-11-2001