Од жалости заплаче ми душа када пјесму завичајну слуша. Свака ријеч ме погоди дубоко, ој Крајино жељно те је око.

Дуни вјетре с високих планина донеси ми мирис дјетелина. Прескаче ми срце у грудима за онаквом земљом и људима.

Нит' се смијем нити се веселим, само једно у животу желим. Да се вратим своме родном крају и да умрем у свом завичају.

И кад будем умирао сине донеси ми с високе планине чашу воде са динарског врела, грумен земље из рођеног села.

Тамо далеко крш и камен, далеко од очију а срцу близу, слике роднога краја мога пред очима ми стоје у низу.

Прва је слика моја кућа, друга је слика моје село, трећа је слика цијела Лика, камење личко, велико, бијело.

Бијело камење и бијело стадо, пастирска пјесма што се чује, и сада када сам далеко често ми срцем одјекује.

Зато се питам често пута живјећи ође у туђем крају, дал' је и теби к'о мени сада, чезнеш ли замном завичају.

Рада