Од жалости заплаче ми душа када пјесму завичајну слуша. Свака ријеч ме погоди дубоко, ој Крајино жељно те је око.

Дуни вјетре с високих планина донеси ми мирис дјетелина. Прескаче ми срце у грудима за онаквом земљом и људима.

Нит' се смијем нити се веселим, само једно у животу желим. Да се вратим своме родном крају и да умрем у свом завичају.

И кад будем умирао сине донеси ми с високе планине чашу воде са динарског врела, грумен земље из рођеног села.