Од жалости заплаче ми душа када пјесму завичајну
слуша. Свака ријеч ме погоди дубоко, ој Крајино жељно те је око.
Дуни вјетре с високих планина донеси ми мирис дјетелина. Прескаче
ми срце у грудима за онаквом земљом и људима.
Нит' се смијем нити се веселим, само једно у животу желим. Да
се вратим своме родном крају и да умрем у свом завичају.
И кад будем умирао сине донеси ми с високе планине чашу воде са
динарског врела, грумен земље из рођеног села. |